|
|
|||
|
||||
revija |
|---|
revija + |
|---|
pretraga |
|---|
Ratnici Jabučja u XIX vekuTomislav Bajić |
podnaslovi } |
Spomenik br. 1:
„Stani, umorni putniče, i pročitaj ovaj spomenik Filipa Baića koji je za krst časni i za otečestvo i za svoju veru pravoslavnu krv prolio, a ne zažalio, i u ratu glavu izgubio u 1876-toj go., 26. avgusta na Lubnici, blizu Zaičara. Rođen je 1847.g., 13. januara, u 30-toi sv(o)joi godini stupio u stoeću vojsku, pa pošto je islužio, zastupio i u narodnu vojsku II-ge klase i služio je bez izmene dovijeka svoga i ne viđe niko kad pogibe, no mu telo na zemlji istruli, pa posle žalosne smrti njegove podigoše ovaj spomen otac Mijat i braća Vasilj, Vićentije, Dragomir, Mladen i sinovi Lazar i Cvetozar, svi iz Jabučija”. Spomenik Filipov je najmasivniji, jer mu je i familija bila brojnija i bogatija. A to da je „krv prolio, a ne zažalio” pisali su drugi u njegovo ime. Nemoguće da ne bi zažalio ostavljajući ženu i dvoje maloletne dece.
Spomenik br. 2:
Slomljen. Ne zna se gde je gornji deo. Čitljiv je samo ostatak teksta, pisan lepim slovima: „... spomenicom, mati Marija i supruga mu Draginja i kći Milenija 1893 god.; za večiti spomen”. Ne znamo, nažalost, čija je mati Marija i čija je supruga Draginja i kćer Milenija. Ako ikada nađemo polomljeni deo spomenika - znaćemo.
Spomenik br. 3:
Mali, uzan, od slabog kamena spomenik, verovatno ga je kupovala sirotinja, pa je propao. Tekst više nije čitljiv.
Spomenik br. 4:
Mali, ali širok spomenik, dosta potonuo u zemlju, a slova na njemu poluizbrisana, teško čitljiva: „Matija, živi 48 g. umro 12. jula 1876. spomen dižu...” Ostalo je zemlja progutala.
Spomenik br. 5:
Uzan. Iznad zemlje je jedva sedamdesetak santimetara. Piše: „Priđi, umorni putniče, ovom ladnom belegu Manojla Radovanovića, koji je za krs časni i slobodu srpsku sve braneći izgubijo glavu 10 avgusta 1876 go. na Lubnici, II klase. Podiže beleg supruga Anđelija”.
Spomenik br. 6:
Malo viši u odnosu na prethodni. Tekst jasno isklesan i dobro očuvan: „Stani, umorni putniče, i pročitaj ovaj spomen Đorđa Jovanovića, koji je poginuo u ratu na Lubnici, II-ge klase. 26 avgusta 1876 g. Danilo, Branislav, Acika, Julka, Vasilija, Stana, Julijana”. Na zadnjoj strani spomenika krupnim, slovima piše: „Podigoše beleg ćer Leposava i žena Marija”.
Spomenik br. 7:
Po visini sličan prethodnom spomeniku, malo je uži: „Pantelija Blažić, pogibe na ratu Srbsko-Turskom od 26 g. 1876 g. Ovaj spo.(menik) podiže brat Ilija 1897 g.”
Spomenik br. 8:
Širok spomenik, ali potonuo u zemlju, trebalo bi kopati da bi se epitaf pročitao do kraja. Najpre dolazi neobična reč „odličije” sa proredom, napisana polukružno:”Odličije, Spasoja Đurđevića iz Jabučja, vojnika II čete, 5 batalijona, koji je rođen 18 oktobra 1867 i položi...” Dalje znamo: nije imao ni 19 godina. Tuga.
Spomenik br. 9:
Relativno veliki spomenik: „Stani, umorni putniče, i pročitaj ova spomen Dimitrija Radovanovića, koji je poginuo i krv prolio na Lubnici 1876 god. 26 avgusta m. Vojnik II klase, pogibe u 35 svojoj god. Podiže spomen sup.(ruga) Stamenija, sinovi ocu Miloš, Milenko, Milivoj, Dragić, Milutin.”
Spomenik br. 10:
Masivan spomenik, ali zbog oštećenja teško čitamo: „Spomenik Petra Grčića, vojnika stoeće vojske... 1876 g.” Dalje ne možemo da pročitamo, ali i ovih par reči bar govore nešto o nesrećnom, ali časnom ratniku Petru Grčiću.
Svih deset pomenutih junaka, mladih ljudi, borilo se rame uz rame sa mladim srpskim oficirima, tada jedva narednicima, a kasnije velikanima, Živojinom Mišićem i Stepom Stepanovićem.
SRPSKO - BUGARSKI RAT - U opisu Srpsko-bugarskog rata hroničar Vladimir Bajić je dao oskudne podatke iz kojih saznajemo da je „u ovom ratu poginulo tri čoveka iz Jabučja i to na Slivnici”. Zato je, kada su njegovi Bajići u pitanju, bio izdašniji. Kaže da su u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine učestvovali sledeći vojnici iz familije Bajić: Andrija (Ilijin-Išin sin), Mladen (Mijatov sin), Velimir (Vasiljev sin), Jovan (Ivanov sin), Dragomir (Mijatov sin), Svetislav (Matijin sin), Tikomir (Milivojev sin). I napomenu: „Svih ovih sedam učesnika rođeni su između 1860. i 1866. g. Svi su izdržali rat i došli živi kući”.